Тодор Поповић рођен је 2. марта 1842. године у селу Мајдану код Горњег Милановца у познатој свештеничкој породици Радич-Поступовић, у којој се свештенички позив преносио генерацијама на потомке. Након завршене основне школе и Гимназије ступио је у Војну академију као питомац кнеза Милоша. Шестогодишње војно образовање завршио је као пети у рангу. Од 1860. до 1873. године обављао је војне дужности. Учествовао је у Аустријско-пруском рату под командом генерала Стратимировића. По повратку из рата 1866. године постављен је за практиканта Начелства рудничког. Решењем министара унутрашњих послова од 18. јануара 1869. године постаје издавач ђачког листа „Зора“. Након убиства кнеза Михаила постављен је на место практиканта Министарства унутрашњих дела. Краће време проводи у Забрежју, да би 1872. године био унапређен за књиговођу артиљеријске управе у Крагујевцу. Познат по добром писању постаје лични секретар министра војног Косте Протића. Ускоро се, 12. јануара 1875. године оженио Калиопом, ћерком Султаније и Ђорђа Луча, трговаца из Београда. У браку су изродили више деце. Период цивилне службе завршава се 1. јуна 1876. године када је постављен за артиљеријског поручника. Учесник је првог српско-бугарског рата у коме је Србија доживела пораз, и у коме се противио што је за главнокомандујућег српске војске био постављен генерал Черњајев, предлагао је да се за команданта постави Сава Грујић. Био је учесник и у српско-турском рату када су ослобођени југоисточни делови Србије. У периоду од 1884. до 1886. године обављао је дужност начелника Округа пиротског. Нашао се на положају начелника када је у Бугарској био жив рад српске политичке емиграције, након слома Тимочке буне и пред непосредно избијање српко-бугарског рата 1885. године. После пораза код Сливнице, по заповести кнеза Милана Обреновића, Поповић је примио команду над трупама у Пироту са задатком да заштити град, док команду не преузме други војни старешина. По завршетку рата обављао је дужност  помоћника управника државног имања „Добричево“, био је управник Војне штампарије, начелник Контролног одељења Министартсва војног и затим је затражио пензију. Имао је чин резервног артиљеријског пуковника. Пред крај живота доживљава личну трагедију када му је најмалђи син Велизар 16. августа 1910. године извршио самоубиство. Тодор Поповић умро је 21. фебруара 1914. године у Београду, где је и сахрањен.

Фонд је преузет 1957. године, откупом од Босе Јанковић из Београда (Књига пријема бр. 103).

Фонд је делимично сачуван. Сређена је тематски, а у оквиру теме хронолошки. Урађен је сумарни инвентар.

Садржи грађу за период 1876–1889, 2 кутије списа (0,23 m).

Списи 1976–1889.

Грађа садржи: лична документа (рукопис Бледе успомене мога живота, рукопис Мемоари, српско-бугарски рат 1885.); документа делатности  (документа у вези са српско-турским ратовима 1876–1878, документа пописне комисије за попис људства и имања у Округу пиротском 1884–1885, телеграми, документа из српско-бугарског рата 1885. године, пријава ратне штете) и друга документа.

Обавештајно средство: сумарни инвентар.

Библиографија о фонду:

Тодор Поповић, Бледе успомене мог живота, приредила др Борислава Лилић, Пирот, 1996.