Прву епизоду којом представљамо лични фонд Светозара Николића Гаричке можете погледати на следећем линку:

Кад слике проговоре и прошлост оживи

Кроз векове, породични албуми су чували драгоцене тренутке и сећања на моје претке. Фотографије, избледеле од времена, постале су прозор у прошлост, где се приче мојих предака преплављују животом и значајем. Мој циљ је потицање младих да се дубље повежу са својом породичном историјом, истражујући старе фотографије и преносећи их кроз писање.

Када загледам те избледеле успомене, враћам се уназад у време и зароним у свет мојих предака. На слици можда видим осмех баке на свом венчању или деду у својој омиљеној радионици… Ове слике постају клуч за разумевање њиховог начина живота, њиховог детињства и како су одрастали. У дубини ових избледелих успомена, откривам народне ношње које су некада носили, обичаје које су неговали и старе занате које су преносили с колена на колено. Ове слике постају архив не само мојих породичних веза, већ и наслеђа које треба чувати. Писањем о овим темама, доприносим одржавању културног наследства. Прошлост оживљава кроз моје речи, а слике ми отварају прозоре ка времену које никада не бих желела да заборавим. Учим из прича мојих предака и проналазим инспирацију у њиховим животним путевима.

Кроз ове слике не проговара само прошлост, већ и моја дубока веза са онима који су ме претходили. Сваки излизани угао фотографије носи са собом причу, а на мени је да је испричам и пренесем будућим генерацијама. Када слике проговоре, прошлост оживи и постаје део мене, чинећи ме богатијом за разумевање и поштовање мог породичног и културног наслеђа.

Сташа Стојановић 3/1
Гимназија Пирот

Кад слике проговоре и прошлост оживи

Јесен нам дарује михољско лето. Октобар је окупан Сунцем. Топли зраци милују шарено лишће, дечји смех и радознале дечје очи. Тако је у градском парку недалеко од моје куће. Једнако лепо је и код прабаке на селу. Живописна природа мирише на зреле јабуке, на печену ракију у казану, на умешен хлеб. Тражила сам нешто више, нешто још занимљивије чиме би употпунила своје слободно време.

Наишла сам на стари фото албум који сам одмах отворила. Видела сам интересантне фотографије, црно беле, старе. Неколико фотографија је говорило много о прошлом времену, о времену шездесетих година прошлог века. То сам сазнала од моје времешне прабаке која се веома обрадовала мојим интересовањем. На једној фотографији стари дека поправља колски точак. Прабака је објаснила да се у данашње време то не ради јер људи возе аутомобиле а ретко ко у понеком селу поведе говеда упрегнута у кола на којима су точкови као на фотографији. Друга мени изузетно занимљива фотографија је на којој сам видела већи број жена које седе поређане у две колоне и пред собом имају машине. Прабака је одговорила мојој знатижељи и објаснила да је то радионица за шивење у којој су сингерице машине које су у то време биле савремене машине за шивење разноразних предмета од текстила а нарочито је било модерно шивење јоргана.

Прабака и ја смо провеле предиван сат заједно са старим фото албумом у рукама. Сазнала сам понешто о томе како се и шта радило средином прошлог века. Хвала мојој прабаки.

Леа Павловић, 4/2
ОШ Душан Радовић

Кад слике проговоре и прошлост оживи

Гледам једну стару слику,
не могу да препознам људе по лику.
Није дека није бака,
а ситница чудна свака.

Коло води једна жена
за то доба, рекао бих, сва отмена.
На њој бела марама на глави око врата,
кад у дечју собу уђе мој тата.

Упита ме: Шта то гледаш Мили?
Одговорих питањем: Ко су ови људи били?
Знам, рече тата, било је то у годинама
после Другог светског рата.

И настави тата: Игра коло моја прабака
игра као чигра да јој жена позавиди свака.
Била је то нека свадба, и хармоникаш свира
и цело село весело.
Видиш Стеф, песмом славе живот и слободу,
то и данас треба целом српском роду.

Стефан Тошић, 4/2
ОШ Душан Радовић

Кад слике проговоре и прошлост оживи

Волимо често да се сликамо. Треба рећи фотографишемо, не сликамо. Сликањем се баве сликари уметници. Селфи није слика, то је фотографија. Сећам се да нам је објаснила учитељица у школи.

Осим фотографија забележених савременим мобилним телефонима опремљеним моћним камерама, волим да проналазим и гледам старинске фотографије. Недавно сам узео рам са зида у соби мог прадеке у селу Покровеник. Четири старе црно беле фотографије мени су веома необичне, занимљиве, лепе. Искористио сам прилику када је прадека ушао у собу по бокал да га задржим и питам ко је на фотографијама и шта људи раде у тренуцима када их је неки фотограф фотографисао. Прадека се обрадовао мојом знатижељом, загрлио ме једном руком седећи на кревету крај мене и говорио је да је то било давно, давно, отприлике 1935. године када се његов тата млад женио. Рекао је да је то фамилија, људи који данас нису живи. А скренуо ми је пажњу на одећу жена и мушкараца која се разликује од одеће коју данас облачимо. Жена је обавезно имала шамију на глави а мушкарац шајкачу. Прадека ми је објаснио и разлику у намештају у дому. На једној од фотографија видимо да је жена прала у кориту а опран веш одлагала у лавору. Веш машине није било. На трћој, четвртој фотографији упознао сам начин украшавања дома неким истканим вуненим или ланеним предметима које су домаћини качили на зид собе.

Прадека ми је поклонио лепу црвену јабуку и две коцкице шћера које је на крају нашег разговора о старим урамљеним фотографијама, извукао из свог џепа као да је знао да ћемо заједно седети. Ја сам се прадеки захвалио и позвао сам га да дође код нас.

Матеја Младеновић 4/2
ОШ Душан Радовић

Кад слике проговоре и прошлост оживи

Година 1964. Село Блато крај Пирота. У селу много младог света, деце, школа пуна ђака. Живо село, богато људима, сељацима, вредним, жељним рада и стварања.

Тако је говорио мој дека о свом селу гледајући самном старе фотографије давно одложене на једном месту у једној фиоци. Тим фотографијама нико никада не мења фиоку нити место у фиоци. Јер се не смеју затурити, изгубити. Вредне су. Чувају ликове и дела наших предака. На једној помало тамној фотографији (јер време је вероватно било облачно када су их фотографисали) бака је са својим другарицама на излету на Тјентишту. Осим њих жена види се и велики предиван споменик.

Друга фотографија која је мени нарочито занимљива јесте она на којој је дека ђак првак у гуменим опанцима које му је његова мајка купила за полазак у школу. Гледајући фотографију дека прича читаву причу о том дану, некако ми се чини да понешто додаје или мења или… Не знам, мој први дан у школи и сви
остали школски дани потпуно су другачији од школских дана какве мој дека прича.

Лара Тричковић, 4/2
ОШ Душан Радовић

Кад слике проговоре и прошлост оживи

У рану зору петлови поје. Сунце се рађа полако. Пролеће 1926. Небо се разведрава, а тачно пре тога видиш сеоско јутарње руменило. Небо се црвени, сваки зрак сунца пробија се кроз прозор омалене сеоске куће. Тамо, из даљине, чује се како лају сеоски пси. Славуји који су се настанили на гранама дрвећа на једној сеоској ораници марљиво започињу пролећну јутарњу песму. Остале птице весело лете; оне траже храну за своје младунце, који су се изгнездили у гранама једног сеоског ораха. Све се рађа: љубав, срећа, мудрост. Око тебе велика ливада, а на ливади нарциси и љубичице, и одједном, учини ти се тако као да цео свет замирише мирисом љубави – и то тај – сеоски свет – мали, а некако из срца и душе огроман.

Ту је било само неколико малих кућа – а када идеш према свакој од њих као да у ваздуху осећаш слогу, људскост, доброту, храброст, марљивост свих њихових укућана. Љубичице и нарциси су процвали и од раног јутра шире своје осмехе сунцу. Тада све заблиста. Сеоске породице се буде, сви раздрагани, спремни да рано ујутру приону на рад. На околним њивама засађена пшеница, грожђе, јабуке, ораси, шљиве, паприке, кромпир, лук… И тачно видиш да су људи са села поштени и вредни. Зовем се Видослав, рођен у селу Беровица. Живим са оцем, мајком, сестром, братом, женом и маленим сином. Сада ми је двадесет шест година. Бавим се пољопривредом, а долазим и у оближњу варош, где радим у Судској управи као поротник. Волим да читам новинске чланке, слушам радио. Умем да свирам двојнице, те тако када се окупи народ у селу, уочи неке славе или другог празника, лепо им подарим стару народну музику, одсвирам неко оро, које они радо одиграју. Са суседима из села разговарам о нашој деци, причам им како и шта купујем од трговаца из вароши, често размењујемо наше домаће производе: орахе за јабуке, пшеницу за брашно, млеко за кајмак и друге; оно чега имамо више, обично, дајемо другим људима, оно чега имамо мање, узимамо од других. Поносан сам на своју отаџбину, на све оно што имам, материјално и духовно, на свог малог сина Станислава, који се родио пре десет дана, 1. маја, на своје вредне родитеље, на сву децу са села јер ће бити наши наследници. Живим у малој кући на улазу у село. Иза куће су две штале, мотика, рало, а у близини и пространа ораница. Отац Јосиф и мајка Каравиља најчешће раде послове око домаћих животиња, моја мајка музе наше краве и овце, које чувамо у штали, од њиховог млека прави најлепши сир у селу, кајмак, урду. Јосиф помаже у раду на пољани, обрађује земљу, гаји воће, поврће, пшеницу, бере укусне плодове. Када отац и ја одемо у пољану и оберемо ливадско зеље, моја жена Вукосава својим вредним рукама нам умеси гибаницу. И уистину правила је најбољу гибаницу коју сви ми волимо да једемо. Њој помаже и моја сестра Косана у свим кућним пословима. Оне нашу кућу одржавају уредном и чистом. Сви бринемо о малом Станиславу, важно нам је да је ухрањен и срећан. Моја сестра Косана ради најчешће кућне послове, пере веш, плете нам одећу за зимске дане, помаже у припреми ручка и вечере. Ја помажем свима, желим да увек будемо здрави, да обезбедимо својим радом у пољу храну за све нас; одржавам стоку, чувам коња на коме стално идем до вароши да набавим све што нам је потребно. У свом домаћинству чувам петнаест оваца и четири краве. Чувам и живину. Имам једног петла који кукуриче од јутра, чим сване; тада смо сви будни и спремни да прионемо на свој посао. Ближи се и тај 22. мај када ћемо сви скупа прославити нашу крсну славу, летњег Светог Николу. Треба да се сви лепо припремимо. Ја ћу данас на своме коњу отићи до оближње вароши да одаберем Вукосави и Косани по један зубун, да се дотерају уочи славе, а себи једне чакшире. У занатлијској радњи, код ћурчије Мике, купићу себи и својој породици нове ципеле. Желим да их обрадујем. А сутра идемо да купимо све од хране што нам је потребно. Вукосава ће сутра изјутра умесити славски колач, а Косана ће нам припремити домаће колаче.

Овог јутра се рађа сјајно пролећно сунце. Напољу је топло. Осећа се мирис ружа које су тек процвале испред породичне сеоске куће. Из авлије се чује топот коња. На оближњем сеоском језеру се огледа јутарња ведрина у води. И тако из старе сеоске фуруне осетиш мирис печеног славског хлеба, који Вукосава припрема са изласком сунца. Десет је сати, позно пролећно јутро; у село долази један чувени занатлија из Пиротске варошице, фотограф. Долази са намером да забележи и овековечи слављеничке породичне тренутке. Око фотографа сви весели, посебно млади који нестрпљиво чекају да се фотографишу, тако лепо дотерани, у скупоценој и квалитетној одећи. Чекају моменат када ће им овај занатлија рећи како да се наместе за породично сликање. Фотографише се и Видослављева породица, ту су његова мајка Каравиља, жена Вукосава, сестра Косана, син Станислав и његов брат од стрица Витомир. Сви одмерени у погледу, Вукосава и Косана дотеране у новим зубунима, Каравиља обукла своје старо сукно; из Витомировог и Видослављевог погледа извире једна одважност, Косана једна скромна девојка, Вукосава поносна мајка, Каравиља насмејана жена, остарела, по погледу, види се, племенита, а Станислав у Вукосавином наручју, још мали. Затим фотограф иде по селу да слика и друге породице. Свима су погледи некако смирени, сви дотерани у лепим ношњама, сликали се заједно са сеоским свирачима. Већ је дан. Време је да почнемо да славимо. Данас ћу својој породици одсвирати на својим двојницама неколико лепих народних игара, да се сви ухвате у оро, и други сељаци и да уз песму и игру прославимо овај предиван дан. И одсвирао сам. Улазимо у нашу кућу, Јосиф и ја ломимо славску погачу, сви испијамо вино за здравље. За своју породицу могу рећи да је вредна, човечна и храбра. Срећни смо сви и због слике коју смо добили од фотографа. Ево сада узимам своје перо да забележим имена свих нас који смо се сликали уочи наше крсне славе. Поносан сам на свој род. Мислим да је за наше младе са села важно да се образују и да буду писмени да би могли са пријатељима да размењују писма, са онима који су мало даље од њих, као што ја писане речи размењујем са својим рођацима из суседног села Камика. Са пријатељима треба стално разговарати и тако размењивати искуства и осећања. У раној младости сам научио да свирам свој дрвени дувачки инструмент, који сам самостално направио. То су двојнице. Задовољан сам што тако могу да развеселим својом свирком друге људе, ако им је тешко, да им буде лакше. Сваки човек треба да зна да игра и свира, да буде весео. Песма је ту да нас орасположи. За себе кажем да волим да читам новине и слушам радио. На тај начин могу да сазнам шта се дешава у нашој оближњој варошици Пироту и у нашој држави, као и да чујем неке лепе српске песме. Младе треба научити да воле своју отаџбину и да поштују наше обичаје. Изнад свега, важно је бити добар човек. И уопште није важно да ли сте материјално сиромашни или богати, важно је да се лепо опходите према свима и да им помажете. На свакој фотографији са породицом или пријатељима написао сам када сам се сликао. Можда на тим сликама нисмо сви насмејани јер нам је понекад тешко због тога што својој породици не можемо све да приуштимо, било да су то храна, одећа, обућа, али важно нам је да, у суштини, имамо све што нам треба, кућу, ораницу, и да волимо једни друге.

Кристина Митровић, 2001. годиште,
студент Србистике на Филозофском факултету у Нишу

Кад слике проговоре и прошлост оживи

Једног хладног зимског поподнева седела сам на бакином каучу. Напољу је падао снег, а поред мене пуцкетала дрва у камину. У том тренутку за око ми је запала слика. Била је урамљена у рам боје дрвета и висела је окачена о зид. Пришла сам ближе да бих видела ко се налази на тој слици. Слика је била стара и пожутела, а на њој се налазило десетак људи широких осмеха. Како нисам препознала никога замолила сам баку да ми исприча нешто више о тим људима. Она је, наравно, пристала. Прво ми је на слици показала мог тату. Био је омањи дечак дуге косе. У почетку сам мислила да је то девојчица, па сам упитала баку како се она звала. Бака се само слатко насмејала и објаснила ми да је то мој тата, само му је она пуштала косу јер је хтела да има девојчицу. Причала ми је како је имао дивну плаву косу, али су га пре поласка у школу ошишали. Увек је био миран и послушан и волео је да помаже око кућних послова , а бака тврди и да је био изврстан кувар. Лета је углавном проводио на селу помажући око животиња, а волео је и да прави разноразне кућица и бункере. Одмах поред њега стајао је његов брат, мој стриц. Бака каже да су они били чиста супротност. Стриц је био немирнији и ретко кога је слушао. Стално је имао неке идеје и увек је био спреман за акцију. Одмах изнад њих стајала је моја бака. Била је мршава и висока и имала је дугу браон косу до струка. Кад је била девојчица није имала много лутака, углавном се играла правећи колаче од блата, а играчке које је имала, пазила је да не поломи, јер ко зна кад би добила другу. Бака је много волела да јаше коње. Причала ми је да су имали снажног коња црне длаке. Она је лета проводила у Македонији у Кавадарцима, код своје ујне. Школу није нешто нарочито волела, рађе би остајала са својом игранци у селу. Тада у то време су се сваке вечери одржавале игранке у селу и ту се углавом састајало читаво село. Док су млади плесали и разговарали, деца су радосно трчкарала око њих. Бака и деда венчали су се на зиму 1969 године. Бака се, док ми је препричавала то весеље, дотакла и неких обичаја. Рекла ми је да је прво намазала врата дедине куће медом, затим бацала сито на кров, ломила чашу за одређивање пола детета, док су млади људи пуцали у јабуку. Након тога су отишли у простор где се одржавало венчање. Кроз смех ми је говорила да је те зиме био толики снег да су једва успели да уђу у салу. Поред ње стајао је деда. Био је висок, обучен у одело. Деда је много волео да путује , обишао је разна места у Србији путујући возом. Много воли животиње па је од малена поред себе увек имао неког пса. Био је живахан и весео као дечак и увек ведрог лица. Као дечак радио је преко лета на њивама и тако добијао свој џепарац. Покрај њега стајао је највиши човек на тој фотографији. Био је обучен у црно одело и носио је једну од својих беретки, по којима је био препознатљив. Он је радио у Београду на грађевини да би прехранио породицу. Имао је смисла за хумор. Бака каже да сваки пут кад је долазио из Београда њена мама је правила округлу питу. Када су је питали зашто то ради она је рекла кад се буде враћао за Београд за случај да се откине гума на возу, да имају да ставе резервну. На крају слике стајала је моја прабака, бакина мама. Она није завршила школу и није знала да чита и пише. Али је знала дивно да плете и везе. Бака каже да су проводиле сате везући и плетући разне мотиве и шаре. И тако док је мени бака објашњавала како су живели и шта су радили, сунце је већ зашло иза високих планина. Бака је рекла да су живели тешко, али ипак срећно. Да су им приоритети били срећа, љубав и слога и кад би имала прилику да време врати уназад, не би променила ни један део свог живота. Толико ми је добро и детаљно описала све са слике, да сам имала осећај као да све те људе знам читавог живота. Могла сам да замислим себе и баку како јашемо коња и како нам се косе лелујају на ветру. Могла сам да видим прадеду у возу који уместо точкова има округле пите и све нас који му машемо са станице. Видела сам баку у белој венчаници како је деда кроз мећаву једва уводи у свадбену салу. Чак сам била и на једној од много игранка које су се одржавале у селу. Носила сам бакину омиљену црвену хаљину за изласке. На крају дана легла сам у кревет и утоплила се покривачем који је моја прабака везла. Убрзо је све утихнуло, могао се чути само лавеж паса и животиње из штале. Можда је ова слика ипак проговорила или се све то мени учинило, али сам доживела и осетила прошлост на један јако занимљив начин.

Дуња Јовановић 4/2
ОШ Душан Радовић
Разредни старешина: Јасмина Николић

Кад слике проговоре и прошлост оживи

Хиљаду слика, сваког дана по неколико… Више их и не израђујемо већ само чувамо у телефону. Када препунимо меморију обришемо неку као да није ни важна да би стала нова и тако у недоглед. Тек сада разумем гледајући фотографије мојих предака колико су слике важне. Оне су највеће благо које имамо.

Питала сам баку да ми покаже слике мојих предака. Она је испод кревета извукла једну металну кутију, као да је највеће благо, обрисала руке како случајно не би испрљала неку слику и почела је да ми показује а очи су јој засузиле. Они су се ретко сликали, једном у неколико година или само пар пута у животу. Слике су чврсте, материјал од кога су направљене не савија се као данашњи и све су црно беле. Крајеви су већ исхабани, неки и поцепани. Фотографије су избледеле. Даје ми слику по слику у руке а прошлост оживљава. Година 1920, пише иза фотографије. Са дедине стране, чини ми се, преци су господа. Чукундеда на слици има строг поглед. Носи одело и кравату. Има закачен џепни сат за одело. Бака каже да није одувек било тако. Чукундеда је био сироче. Најстарији од 5 деце, остало су биле сестре. Био је радан и вредан, много је радио. Морао је да брине за сестре. Сваку је удао, обезбедио им мираз, створио кућу и окућницу за своју породицу. Каже баба заљубио се у много богатију девојку али у то време се сиромашни нису женили онима који су били богати. Каже да је он изазвао оца девојке да му је да за жену ако донесе више злата него што он има. Смејали су му се, али кад је дошао по девојку он је донео много злата, бројили су и имао је само пар златника више од њеног оца, те је тако одвео девојку кући. Живели су сложно шездесет година каже баба. Тек сада сам разумела његов поглед, морао је рано да одрасте, да буде одговоран. Његове сестре све четири на једној слици, причамо о томе на коју можда личим ја, на коју моје две рођене сестре. Њих је било четири а нас је три. Лепе су и господствене. Бака ми прича да су оне везле и ткале ћилиме и да су ћилими које ми имамо у кући њихов поклон брату као поштовање за његову жртву. Даље гледамо моју чукунбабу како меси јуфку у дворишту наше куће. То је нешто као макароне али се развлаче коре и кора виси са стола на слици као да је столњак а чукунбаба се смеши. Бака ми показује слику другог чукундеде са прабабине стране. Он носи шајкачу на глави и у униформи је. На грудима има медаљу коју моји родитељи чувају у регалу, препознала сам је. Бака ми с поносом прича да је деда прешао Албанију у Првом светском рату. Ја то знам, више пута су ми и мама и тата причали . Али њега сада видим први пут на слици, његов поглед је благ и нежан. Очи су му топле. Држи руку у руци. Питам баку зашто је тако ставио руке, нисам знала. Каже она да су му одсекли прсте на једној руци. Шаке су му промрзле док је прелазио Албанију. Сад разумем његов поглед , он је срећан што је међу живима, што је међу својима, што је кући.

Сада много више ценим благо које имам у кући, благо у виду фотографија. Они су знали за поштење, за жртву, за љубав према ближњима, према брату и сестри и према отаџбини. Молила сам баку да ми да слику четири сестре да је чувам. Стоји на мом столу.

Дуња Глигоријевић 7/3
ОШ “Душан Радовић”
ментори: наставница Снежана Ђорђевић
наставница Драгана Игњатовић

Кад слике проговоре и прошлост оживи

Свака породица има старе фотографије, које носе велике успомене и сећања.

Фотографија коју ћу вам ја описати је са једног рођендана. Рођендан се славио мом чики Бојану. У то време су се први рођендани славили код куће и позивали су се најближи рођаци и пријатељи. На слици видим моју баку и мог деку. Бака у наручју држи моју тету Валентину, која је тада имала седам година и мог чику Бојана који је имао једну годину. Дека држи мог тату који је имао једанаест година. Изгледају другачије него данас. Људи су тада носили шта су имали и нису бирали. Није се имало толико новца као што се има данас. Деца су се тада много другачије понашала. Помагала су у пољопривреди и у многим разним пословима. Били су мршавији него деца у тим годинама данас. Сви су се мучили како би зарадили неки новац за живот и основне ствари. У то време људи су уживали да играју, певају и да се забављају. Били су срећни иако нису имали довољно, а у данашњем свету све имамо а и даље смо незадовољни. Питам се да ли би људи из данашњег света могли да издрже бар један дан у прошлости. Тада нису постојали телефони и сви ти уређаји као данас. Проводило се слободно време тако што су се читале књиге, играле друштвене игре, а сада то време искоришћавамо гледајући телефон и играјући игрице. Упоређујем људе са слике и како данас изгледају и како су пре изгледали, али нажалост мог деку не могу. Умро је 2016. године и то ми је један од најтужнијих догађаја који ми се десио. Он је био човек који је ценио све. Мучио се и радио и остварио је све што је хтео. Радио је све сам. Сам је стекао све што ми очекујемо да ће неко други урадити за нас. Није имао подршку родитеља. Био је јако добар човек који је заслужио вечно да живи. Трудио се и успео је, али га је смрт изневерила. Створио је породицу. Памтићу га по томе што је увек био уз мене и засмејавао ме и чинио срећном. Имао је добро срце и био је добар човек. Нажалост време проведено са њим не могу да вратим. Али зато постоје фотографије које евоцирају то време. Због њега сам изабрала ову фотографију. Хтела сам да његову личност забележим у овом тексту јер на тај начин оживљавам успомену на њега која ми много значи.

Неда Голубовић 7/3
ОШ “Душан Радовић”

Кад слике проговоре и прошлост оживи

Успомене, старе слике, приче, све оне имају посебна места у нашим сећањима. Од оних радосних до тужних које покушавамо да избацимо из мисли, али су ипак још увек ту.
Ова стара слика је настала 1975. године. Моји бака и дека у њиховим младим годинама су волели да путују. После обиласка Италије свратили су и у Београд. Утврђење које се налази иза њих се назива Споменик Незнаном јунаку. Он се налази на Авали у Београду. Моја бака ми је причала да су становници из околних села изградили камени споменик 1922. године. Зове се Споменик Незнаном јунаку због тога што је саграђен на месту непознатог палог ратника из Првог светског рата. Гледајући слику схватам да су људи тад били јако отмени. У позадини су особе елегантно одевене. Моја бака је витка и лепа у модерној сукњи и прелепим сандалама. Торбица, неизоставан детаљ и фризура која је беспрекорна. Дека одевен у звонарице и џемпер подсећа на неког рок певача. Његова фризура је такође модерна. Њихови изрази лица ми говоре да су лепо живели у то време. Бака каже кад би слика проговорила могла би нам испричати дивне успомене.
Пут у далеку прошлост је био јако занимљив. Док сам са баком причала о слици, осећала сам као да сам била у том тренутку са њима. На старој фотографији ће остати лепе успомене. Остаће сећања на лепе тренутке и све док фотографија постоји можемо бити сигурни да су успомене ту.

Сара Тодоровић 7/3
ОШ Душан Радовић

Кад слике проговоре и прошлост оживи

Моји корени потичу од Вељковић Вељко из Великог Суводола код Пирота. То је био мој чукун деда,он је имао сина који се звао Вељковић Војислав. Он је имао петоро деце и био је веома сиромашан. Морао је да иде у надницу да би зарадио 1,2 кила брашна да би могао да исхрани своју децу. Имао је три сина и две ћерке. Они су веома тешко живели. Када су деца одрасла,ишла су код богаташа да чувају стоку и да раде у пољу.

Била су васпитана и писмена деца, али нису имали услове да се даље школују. Мушкарци су носили вунене панталоне, вунене јелеке и пртене кошуље. Обућа је била од свињске коже,које су сами правили,ручно.Тада су деца ишла само до 4. разреда. Јело се из земљаних посуда које су правили грнчари од глине и пекли на ватри. Сви су јели из једне посуде дрвеним кашикама.Војислав је био вредан домаћин благе нарави и свакога је почастио ко му дође у кућу био сиромашан или богат. Србислав,Војиславов син је мој прадеда. Отац мог деде Драгана.Он је као млад отишао и научио занат (грнчарство). Радио је код газде да би купио себи храну,одећу и обућу. У то време је почела производња одеће и обуће.Тада је била обавеза служити војни рок који се служио 24 месеци. После војске унапређен је за полицајца. Оженио се и добио три сина. Један од синова је мој деда Драган. Мој деда Драган је морао да служи војни рок као и његов отац. Када се вратио, упознао је своју жену, моју баку Марицу. Добио је сина Сашу и ћерку Сунчицу. Радио је у болници као здравствени радник.

Од тада до дана данашњег је живот све бољи и бољи. Ћерка Сунчица је моја мама. Она је родила Милицу, Анастасију и мене.

Петар Ранђеловић 7/5

Кад слике проговоре и прошлост оживи

МРТВАЧКИ МОСТ 1944.

Једно јутро гледала сам слике своје покојне прабаке и покушала сам да откријем шта се дешавало у њеном животу.У томе су ми помогли бака,родитељи,њене старе слике али и сетила сам се њених речи које ми је говорила док је била жива.Она је преживела,оно најгоре,смрт оца,брата и братове трудне жене,али смрт није била обична већ стрељањем од стране бугарских војника на Мртвачком мосту.

То је изгледало овако,по речима моје прабаке а и по речима мештана села Завој,који су се касније населили у данашњем Завојском насељу. Моја покојна прабака имала је само 6 година када се то десило. Изашли су као и сваког дана да нахране стоку на појати.Бугари су већ увелико палили појате и дошли су до појате од моје прабаке и њеног оца.Њен отац је молио да му се не запали појата ,али су то нажалост његове последње речи.У једној руци држао је моју прабаку али на сву срећу,ако тако уопште може да се каже,њу нису погодили.Њен отац је био први стрељан.Одмах после оца стрељали су и брата,који је чекао дете.Нажалост никада га није дочекао зато што су Бугари упуцали и његову жену.Дада,како је моја прабака звала,одгурнула је бугарског војника који није марио ни за шта и стрељао је и њу. Моју прабаку су послали кући,а она као и свако мало несташно дете,није знала шта се дешава и занимало је зашто са њом не иду тата,бата и дада.Бугарски војници су јој рекли да она иде а да ће је они стићи. Међутим они се никада нису вратили.

Фотографије ћу чувати, причу запамтити и потрудићу се да препричам мојој деци ове страхоте,како би знали кроз шта су све људи пролазили да би они били ту где јесу и надам се да се ово никада поновит неће.

Дуња Станковић 7/3
ОШ”Душан Радовић”

Кад слике проговоре и прошлост оживи

У стара времена чаробњаци су много волели и умели да причају приче. Највећи учитељи су имали исти магични приступ деци – причање прича. Данас, ех данас, кажу да су све приче испричане. Можда то није ни толико важно. Можда је важније то што су многе, оне најважније приче ѕаборављене. Истина је да нема више чаробњака, ни прича каквих је некад било. Све је то истина…осим лажи да су нам и данас приче исте. Волела бих да је то истина. А бојим се да само нисам довољно велика да на прави начин испричам једну. А моја прича није од оних „био једном један“, па све до „живели срећно до краја живота“. Ни ја неверујем у срећне крајеве, а можда баш то недостаје – вера, нада…машта. Кажу да прича није стварност. Боже, како не виде – моја прича је управо то. Желите ли да је чујете? Ево испричаћу: Времена ће пролазити, сећања ће се променити, људи ће одлазити, а успомене ће остати на сликама као сведок прошлог времена. Кућа моје баке је пуна старих успомена, готово сваки кутак је испуњен мноштвом црно-белих фотографија. Бака се често врећа у прошлост и она ми те слике дочарава бојама по њеном помало избледелом сећању. Али, једна заузима посебно место у њеном дому – слика њене мајке, моје прабаке. И прича почиње.

„Ћилимарка ћилим „везе“,
Своју душу сву уткива…
Сан је њена жеља пуста,
Али ћилим њена душа.“

Ћилимарка. Иза магичних нити где сваки њен ћилим носи причу уткану кроз муку, снове и жеље. А жеља је била само једна – да ишколује своје три кћери, да оне буду срећне, јер њихова срећа је за њу значило све. Посебну пажњу бака је давала баш тој слици, на којој је била њена мајка. У њеним очима сам видела неке болећиве лепоте у том нежном погледу, као да се иза њена скривају бриге и патње. Први пут кад сам погледала у те жалосне очи, видела сам толико тога, тежак живот, љубав и велико срце. На сллици – жена за разбојем, вуненом потком да вуненој основи, стварала је богатство шара и боја. Не зна се колико ћилима је изаткала. Два лица без наличја. Уз помоћ прстију и очију из звука тупице, осећам да је уткала себе у ћилиму, део своје маште и својих снова. А својим умећем хранила је и породицу. Видела сам баку како гледа у лик седокосе жене, најлепше за њу, са тужним очима и маленим нежним рукама које су даноноћно пребирале по разбоју ткајући ћилиме да би је школовала. Сећала се недеље када је одлазила у далеки град како би се та тиха жена, њена мајка, искрала из куће, отишла у комшилук и тек онда јој дала новац за пут. Мислила је да је нико не види, али није могла да сакрије брзе размењене погледе са оцем. Стискајући новчаницу у џепу, плакала би ноћима мислећи на родитеље који су остали без новца, замишљала мајку како седи за разбојем, а руке пребиру по жицама ћилима правећи најдивније шаре које ниједан уметник овог света не би умео да ослика. Поносна на ћерку, није јој било тешко да седи погнута, неосећајући умор и бол руку и леђа, до касно у ноћ, а ујутру пре свих на ногама журила да спреми ручак и све остало заврши да би опет и опет журила за разбојем, јер сваки изаткан ћилим значио би продати га и имати пара. Дошао је дан када је завршила школовање, запослила се, удала. Њена љубав према мајци ни за тренутак није прекинута, а она, њена мати, тек тада када је на свет дошло мајушно створење, унука, моја мајка, тек тада је била потпуно срећна. Али, кратко је та срећа потрајала, да ли зато што је била прејака, тек њене мајке више није било. Била је зима, започети ћилим требао је да се тка. Дошло је пролеће, дошле ласте под прозор позивајући на радост и срећу, грануло прво сунце, а она, њена мајка заувек отишла. Остао је ћилим неизаткан. То је прича моје баке, моја прича. И данас шаре на бакином ћилиму заиста имају чудотворан и благотворан утицај док ходам њиме, осећа се благост и дивна енергија са сваким кораком. Венчић, гугутка, корњача, њихова моћ је толико јака да невидљивим силама делују на мене. Бака је завршила ову причу речима пуним сете: „Није наш живот дани који су прошли, него они које смо забележили на овој фотографији.“ Црно-бела или нека друга слика, чува успомене.

Сара Ђокић 2/3
Гимназија Пирот

Кад слике проговоре и прошлост оживи

Сви смо и гледали некад старе фотографије наших предака. Иако су моји преци одавно преминули, њихова лица на сликама оживе кад их гледам. Њихово одрастање у Пиротском округу било је одликовано богатом традицијом, културом и природом.

Гледајући њихове слике, мојим родитељима су кренула да навиру сва сећања. Израз њихових лица на сликама нам говори о томе да нису имали пуно времена за сликање. Види се да је њихово одрастање било праћено радом на пољу, чувањем стоке и учешћем у домаћим пословима. Живећи на Старој планини уживали су у њеним природним лепотама. Од наших предака остали су нам обичаји који су њима били део свакодневног живота. Само једним погледом на слику види се сваки детаљ народне ношње. Женска ношња је од ручно тканог платна, а мушку ношњу чине панталоне, кошуља и прслук. Ћилим који је постављен уместо тепиха је уочљив због својих шарених облика. Он је поред лепе декорације и удобан, мекан и квалитетан тепих. То је производ њиховог заната а изгледа као права уметност. Поред тог заната они су се бавили и пољопривредом и сточарством. Моја прабака иако је обављивала тешке послове имала је лепо свеже лице на слици. Коса јој је уредно затегнута у пунђу, изгледа тако отмено. Ношња мог прадеке истиче његова широка рамена, а на лицу му се тачно могу видети све бриге али и среће у очима.

Ова црно – бела фотографија говори више од хиљаду речи. Чува драге успомене и сећања на лепе тренутке. Гледајући у фотографију видим снагу и понос. А када погледам данас људе око себе не видим ту идилу и спокој који су имали наши преци.

Хана Младеновић 7/2
ОШ „Душан Радовић“

Kad slike progovore i prošlost oživi

Kuća moje bake i mog deke je puna slika. Ramovi su na zidovima, policama ali posebno puno slika ima u kutiji koja je uvek na istom mestu. Kada gledamo slike svaka fotografija ima svoju priču.

Jedna slika je bas autentična i njena priča je posebna. Na slici je moj deda sa dva prijatelja, svi su obučeni u iste uniforme. Pored njih su neka stara ručna kolica puna zemlje, rade na nekom putu, svi rade i svi imaju osmeh na licu. Moj deda je rođen u Prištini gde je i odrastao. 1982. godina, jun mesec, moj deda sa 15 godina kreće prema Beogradu sa jos 35 mladih koji bi da svojim dobrovoljnim radom pomognu tadašnjoj Saveznoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. U Beogradu na Zvezdari skup 12 brigada, skup omladinaca željnih rada, željnih sklapanja novih prijateljstva. Priča mi deda da se radilo baš udarnički, radilo se do iznemoglosti, ruke pune žuljeva ali niko nije mario za bolove, svi ko jedan. Kopali su se kanali, pravili se nasipi, putevi, gradila se majka država. “Kakav umor?!“, kaže deda. Uveče muzika, zabava, šala i poneka ljubav. Stekla su se nova prijateljstva koja se i dan danas čuvaju. A prvog aprila svake godine se obeležava dan akcijaša, dan omladinskih radnih akcija. Na tom skupu bi se prisetili koliko je ko zabušavao ili ko se u koga zaljubio. Slušam dedu i razmišljam, izgleda da je stvarno bilo lepo ili deda to tako lepo priča da pomislim da je nestvarno. Kako god, meni se dedina priča bas dopala. Bio je deda i 1984. godine u Kninu, 1985. U Zrenjaninu i 1986. na Golešu. U Beogradu je jedne godine dobio zlatnu udarničku značku koju i dan danas čuva. Kako se svet toliko promenio? Koliko su se deca i mladi tada lepo družili bez telefona i interneta! Upravo ovo što priča deda radilo se puno ali su bili bezbrižni. Detinjstvo i mladost im je bila ispunjena ljubavlju i lepim događajima kojih se i dan danas seća sa osmehom na licu.

Deda bi i danas krenuo kad bi se organizovala neka radna akcija. I ja bih pošao da u stvarnosti osetim dedinu priču, da i ja doprinesem našoj državi Srbiji i steknem nove prijatelje.

Strahinja Petković, 5/1
OŠ “Dušan Radović

Kad slike progovore i prošlost oživi

Često gledam fotografije moje porodice, među kojima su i stare, izbledele fotografije moje brababe i pradede. Iako ih nisam upoznao, kroz priču sam saznao dosta toga o njima.

Oboje su rođeni u selu Temska. Pradeda Ljubomir je rođen 1922.,a prababa Radmila 1925.godine.Pradeda je u to vreme završio četiri razreda škole. Bio je pismen i načitan, ali nije imao mogućnosti da nastavi školovanje. Počeo je mlad da se bavi zanatom i tako je zarađivao novac. Bio je kamenorezac.Za vreme rata, služio je vojsku u Grčkoj. Pradeda je bio lep čovek plavih očiju. Nosio je pantalone sa tesnim nogavicama, košulju i prsluk, a u svečanim prilikama je nosio odelo. Prababa je takođe bila lepa.Imala je dugu kosu upletenu u kike. Kada je izlazila u šetnju nosila je narodnu nošnju koju su činile:dugačka košulja sa dugim rukavima i vezom, zaban sa ukrasima, marama oko glave i opanci. Kada su se venčali,živeli su u zajednici sa prababinim roditeljima. U braku su dobili dve ćerke. Bavili su se poljoprivredom i gajenjem životinja. U zajednici su delili poslove i dogovarali se. Prababa je brinula o domaćinstvu, ali i pomagala u ostalim poslovima. Kasnije su sadili duvan, sušili i prodavali. Volovskim kolima su vozili papriku i paradajz u drugim selima, prodavali ili davali u zamenu za sir. Slavu su slavili i po nekoliko dana. Spremala se ukusna hrana od domaćih proizvoda i pekao hleb u vurnji. Dolazili su im rođaci i iz drugih gradova. Spavalo se i na podu i u plevnji na slami, ali su svi ipak bili srećni. Do svoje starosti su se bavili poljoprivredom, čuvali su stoku i živinu. Živeli su od toga jer drugih primanja nije bilo. Život na selu im je verovatno bio težak, ali i srećan.

Andrija Aleksić 7/2
OŠ “Dušan Radović“

Kad slike progovore i prošlost oživi

U stara vremena svi su voleli da pričaju priče. Danas se priče mnogo ređe pričaju, skoro pa nikad. Mama ponekad sa setom u glasu kaže da je njeno detinjstvo bilo lepo. Danas kaže da mi to jest naša generacija ne zna šta je sreća i uživanje bez telefona i interneta.

Pričala mi je da kad dodje iz škole, napiše domaći i posle ceo dan provede u igranju. Ranije je bila uveče u 19h i 15min emisija “ Laku noć, deco“ na prvom programu. Posle te emisije moralo je da se spava ili bi dobili batine. Kada bi pao sneg vozili bi se sankama, grudvali i pravili Sneško Beliića. Pa bi došli mokri i promrzli i grejali bi se do šporeta. Narodna nošnja zauzima istaknuto mesto u kulturi i tradiciji. Njena uloga kroz istoriju je veoma bitna kao simbol etničkog identiteta. Prema izgledu nošnje znalo se odakle je ko. Pirotske nošnje su bogato ukrašene. Nosile su se u specijalnim prilikama. Bile su u upotrebi do prve polovine XX veka. U pirotskom muzeju „Ponišavlju“ čuvaju se različiti delovi nošnje iz celog „Ponišavlja“. Pre svega čuvaju se zubuni, košulje,suknje, litara i čarapa. Zubini i litake čine nošnju prepoznatljivom. U Pirotu se ranije tkalo, tkale su se crge a tkali su se i ćilimi. Pirotski ćilim je najpoznatiji. Danas vrlo malo žena zna da tka, skoro pa niko.

Kad slušam mamu voleo bih ponekad da se vratim u prošlost i doživim mamino srećno detinjstvo.

Aleksa Nikolić
OŠ „Dušan Radović“

Кад слике проговоре и прошлост оживи

Седим у соби својих предаkа.Разгледам по њој. Свуда су старе слике,стари намештај,на поду велики ћилим,у ормару окачена народна ношња.По полицама наређано разно посуђе од грнчарије.И на једном зиду стоји сама,та слика, мог прадеде чувеног грнчара Часлава.

Сваки пут када гледам у ту слику,као да оживим неку нову причу. Овог пута,док на слици посматрам вредне руке мог прадеде,како од тестасте масе обликује чутурицу,размишљам… “Да ли би и ја умео да радим то што и он, да ли би могао да ме научи да и ја правим тако дивне облике и посуде”? На слици деда Часлав насмејан,обучен у радни мантил,преко струка превезана кецеља од гуме,и као када жури да што пре заврши чутурицу,да би могао да направи још пуно нових посуда.Све што је у тој соби и дан данас,његових је руку дело. Има теракота –то су посуде за цвеће,има мајолика-то су украсне вазе,посуде,а има и лонаца за кување када све то посматрам,личи ми на музеј грнчарије у малом.Мој деда ми је причао како је у стара времена грнчарски занат био веома цењен и како је то један од најстаријх заната којим се човек бавио од давнина.

Управо због тога ми је драго да је неко из моје прошлости био део нечега,веома битног,а да је притом оставио неки траг,да будуће генерације буду поносне.

ЈОВАНОВИЋ ВУКАШИН 7/2
ОШ ДУШАН РАДОВИЋ

Кад слике проговоре и прошлост оживи

У нашој породици, старе породичне фотографије представљају прозор у прошлост. Свака фотографија нам пружа увид у свет у којем су одрастали наши преци.

Деца су расла у једноставним условима далеко од савремених технологија и удобности. Њихове играчке су ручно израђене, оне су плод њихове маште. Деца су се играла у групама на отвореном. У школу су ишли у униформама. А иначе скромно су се облачили. Анализа детаља на сликама, као што су одећа, намештај и околина, омогућила нам је да створимо слику о периоду у коме су те слике настале. Старе униформе, народне ношње и стилови фризура открили су нам модне трендове и стил живота тог времена. Ове анализе су прошириле наше разумевање порекла и живота наших предака. Деца су често одрастала у заједницама где је породица била темељ друштва. Рад на пољопривреди био је присутан. А деца су од малих ногу учила разне вештине које су им омогућиле да допринесу заједници. Образовање је било мање доступно и другачије организовано него данас. А вредовање традиције и моралних вредности било је кључно у васпитању. Стари занати, попут ткања, грнчарства, израде дрвореза, представљају вештине које су се преносиле са колена на колено. Обичаји попут славе представља важан дан српске традиције. Славом се представља заштитник породице. Док су и свадбе прилика за окупљање породице и пријатеља уз традиционалне обичаје. Наши преци су се суочавали са различитим изазовима, попут ратова, болести и природних катастрофа. Међусобно су се подржавали. Веровања, обичаји и ритуали били су дубоко укорењени у свакодневном животу, пружајући им подрушку и смисао. Проучавање одрастања и живота наших предака омогућава нам да боље разумемо наше корене, ценимо напоре које су уложили и научимо важне лекције о отпорности, заједништву и важности породице у формирању идентитета и вредности.

Када старе слике проговоре, оне доносе са собом богатство прича. Оне нас подсећају на то ко смо и одакле долазимо. И мотивишу нас да наставимо да градимо своју причу и своје слике, сваки дан изнова.

Мина Маринковић 7/3
ОШ „Душан Радовић“

Видео серијал „Приче из архива“ можете погледати на youtube каналу: https://www.youtube.com/@UdruzenjeistoricaraPirota

Историјски архив у Пироту обавештава посетиоце сајта да је промењена имејл адреса писарнице која сада гласи: istorijskiarhivpi@gmail.com.

Остале контакт информације Архива можете наћи на страни: Локација и контакт.

Мала изложба „Стогодишњица рођења Илије Николића“ је постављена у дворишту Архива. Ауторка изложбе је Милена Миленковић.

Илија Николић (1922-2008) je био доктор књижевних наука пореклом из Пирота.

Рођен је 1922. Continue reading →

У среду, 7. децембра 2022. године Историјски архив у Пироту организује промоцију своја два последња издања, монографије „ПРЕДСЕДНИЦИ ГРАДСКЕ ОПШТИНЕ ПИРОТ 1918 – 1941“, аутора Давора Лазаревића, и зборника докумената„ЗАПИСНИЦИ СА СЕДНИЦА СУДА ОПШТИНЕ ПИРОТСКЕ 1930-1931“, приређеног за штампу од стране вишег архивисте Предрага М. Видановића и његових сарадница Тијане Тодоровић и Милене Миленковић.
Промоцију ће водити Сања Живковић, а публика ће бити у прилици да чује занимљиве детаље из локалне историје кроз разговор о биографијама председника општине који су водили Пирот у периоду између два светска рата и кроз осврт на документарну грађу која је сачувана из тог времена, а сада је објављена у зборнику „Записници са седница Суда општине пиротске“.
Промоција ће бити одржана у Свечаној сали Гимназије Пирот, са почетком у 19 сати.

Ових дана из штампе је изашла књига Зборника докумената „ЗАПИСНИЦИ СА СЕДНИЦА СУДА ОПШТИНЕ ПИРОТСКЕ 1930-1931“. У питању је други том Зборника докумената, који представља наставак истоимене едиције покренуте прошле године кроз издавачку делатност Историјског архива у Пироту. Пред истраживачку и читалачку публику доноси аутентичне записнике пиротске општине приређене за штампу од стране Предрага М. Видановића и његових сарадница Тијане Тодоровић и Милене Миленковић. Рецензије потписују академик Љубодраг Димић и историчар Давор Лазаревић, лектуру Сања Живковић док су средства за штампу обезбеђена преко пројекта Министарства културе и информисања.

У рецензији рукописа академик Љубодраг Димић, између осталог, истиче следеће: Намеру колектива Историјског архива у Пироту да покрене едицију Зборници докумената, у оквиру које се као књиге појављују Записници са седница Continue reading →

Одељење за заштиту архивске грађе у Депоу, Историјског архива у Пироту је 24. јуна 2022. године започело рад на сређивању фондова у циљу добијања простора. Сређено је укупно 84 фонда. Вршила се промена старих кутија у нове кутије и тако смо документацију из свежњева (пројектна документација, персонални досијеи, стечајна документација, књиге) пребацили у нове кутије.

Continue reading →