Начелство Округа пиротског – Пирот (1878 – 1915)

Начелство Округа пиротског формирано је 1878. године Законом од 14. маја када су ослобођени предели подељени на округе и срезове.

Други српско-турски рат почео је 13. децембра 1877, а завршио се 1878. године ослобођењем јужних крајева и формирањем четири нова округа у чији је састав ушла и територија нишавског краја. Ослобођењем нових крајева успостављала се и српска власт, па је закључењем примирја 31. јануара 1878. године требало извршити и нову административно-територијалну поделу, односно извршити обележавање територијалних подручја округа, али и срезова и општина у њима. Изједначавање нових крајева у административно-територијалном погледу са Кнежевином Србијом текло је споро и поступно. Да би се до овога дошло потребно је било предузети низ мера и донети више решења од децембра 1877. до јануара 1879. године.

Прва упутства за једнообразно поступање у вршењу власти донела су Правила за руководство свим чиновницима у заузетим, сада српским земљама, чији је творац био Алимпије Васиљевић, члан владе при Врховној команди. У својим одредбама Правила су предвидела као органе власти среске управе и општинске власти. У извештају који је поднео Министарском савету поводом доношења Правила, Васиљевић је први пут поменуо и нову административну поделу ових крајева. Она је била подељена на пет срезова и то на: Прокупачки, Лесковачки, Акпаланачки (Белопаланачки), Пиротски и Адлиски (кулски). Окрузи и срезови су успостављени 14. маја 1878. године Законом о привременом управном подељењу и снабдевању са властима ослобођених предела. Читава територија је подељена на шест округа: Нишки, Куршумлијски, Лесковачки, Врањски, Пиротски и Кулски са 21 срезом. Сваком округу и срезу прописан је одређени број службеника:

полицијских, финансијских и судских (начелници, благајници, судије, писари и практиканти).

Пиротски округ са седиштем у Пироту обухватао је Височки срез са седиштем у Царевомброду, Брезнички срез са седиштем у Брезнику, Нишавски срез са седиштем у Темској, Трнски срез са седиштем у Трну и Лужнички срез са седиштем у Лужници. Одређено је да ће у сваком округу бити окружно начелство.

Рат између Србије и Турске (и Русије и Турске) окончан је дефинитивно Берлинским уговором између великих сила 13. јула 1878. године. Тим уговором Србији је призната државна независност и нове границе успостављене припајањем крајева који су ослобођени у току рата од стране српске војске. Одлуком Берлинског конгреса, Цариброд, Трн и Брезник припојени су Бугарској. На основу одлука Берлинског уговора, Народна скупштина Србије донела је 29. децембра 1878. године други Закон о подели присаједињеног земљишта на округе и срезове. Извршена је нова подела, сада на четири округа: Нишки, Топлички, Врањски и Пиротски и петнаест срезова. Пиротски округ је обухватао четири среза: Нишавски, Лужнички, Височки и Белопаланачки. Према овој подели  обухватао је 193 насеља у четири среза подељена на 56 општина. Височки срез укинут је 22. јануара 1887. године и припојен је Нишавском срезу.

            Устав из 1888. године задржао је поделу земље на округе и општине, те је сагласно Уставу 25. новембра 1889. донесен нови закон о оштинама, а 15. марта 1890. и нови Закон о административној подели краљевине Србије према коме је Пирот поред Белопаланачког, Лужничког и Нишавског среза обухватао и Власотиначки срез. Територија Пиротског округа била је проширена на 70 општина и 231 насеље. Иако је Закон задржао поделу територије на округе, срезове и општине, ипак је предвидео самоуправу ових јединица у одређеним границама.

Од 15. марта 1890. године, Краљевина Србија делила се на петнаест округа. До овог смањења броја округа, односно повећања њихове територије, дошло је на основу спајања неких мањих округа, али донекле и прегруписавањем окружних подручја. Влада је тежила да територијално повећа округе како би се смањио бирократски апарат и олакшали финансијски терети. Законима о административно-територијалној подели из 1896, 1899. и 1900. формирано је 15 округа,  а онда се 1902. године дошло до 17 округа – ово се стање одржало све до 1918, односно 1922. године.

 Законом о административној подели од 5. јануара 1899. године Власотиначки срез одузет је Пиротском округу и додат је Врањском округу. Оваква подела задржала се до окупације Пирота од стране Бугарске 1915. године. Први закони о уређењу округа, срезова и општина донети су после Устава од 1838. године и њима су уставобранитељи увели у живот уређење локалне управе из тог устава. Први закон остаје веома дуго у примени – од 1839. до 1890. године и од 1894. до 1905. године. Окружни и срески начелници били су полицијско-управни органи и истовремено председници округа и среза. Окружни начелник прима и извршава наредбе свих министарстава (Централне управе), а непосредно је подређен министарству унутрашњих дела, које га и поставља на дужност. Једино су финансијски послови, које обавља благајник (казначеј) били под надзором министарства финансија.

Окружна начелства имала су обавезу да на својој надлежној територији обезбеде на основу закона, прописа и захтева централне власти, а преко својих органа власти и нижих инстанци државне власти (среских начелстава) нормално функционисање државне и управне власти, да се стара о одржавању путева, ћуприја, војске, полиције, о разрезу и сакупљању пореза, развоју и унапређењу школства и здравства, трговине и занатства, као и другим пословима од интереса за државу.

Према Закону о уређењу округа и срезова, од 1. јула 1890. године државне власти су биле окружни и срески начелник, а самоуправне власти – окружне и среске скупштине и окружни одбор. Начелнике је постављао краљ, на предлог министра унутрашњих дела. Поред полицијских послова (старања о одржавању реда и опште сигурности), окружни начелник се старао о извршавању закона и „мотрио да ли самоуправне власти у округу, срезу и општини раде у границама закона“. Он је издавао наредбе и упутства среском начелнику и примао извештаје од њега. Председавао окружном скупштином, са правом да обустави од извршења сваку њену одлуку „која би била противна Уставу или ком позитивном закону“. Имао је и право да кажњава самоуправне чиновнике. Окружна скупштина је бирана посредно и јавним гласањем. Значај окружне скупштине био је мали, јер је права власт био окружни начелник.

Нови Закон о уређењу округа и срезова донет је 18. марта 1905. године. Окрузи су одређени као „поглавито политичке и надзорне административне јединице“. Као државне власти у округу и срезу постоје и даље окружни начелник, а као самоуправне власти – окружна скупштина, окружни одбор и окружни деловођа. Посланици за окружну скупштину бирају се у срезу на сваких 1.500 пореских глава.

Фонд је преузиман 1959. и 2008. године записницима од Историјског архива Ниш (Књига пријема бр. 171, 302).

Фонд је сачуван фрагментарно. Сређен је по принципу слободне провинијенције. Урађен је сумарни инвентар. Фонд је категорисан у групу архивске грађе од  изузетног значаја.

            Садржи грађу за период 1881–1915, 1 кутију списа (0,14 m).

            Списи 1881–1915. Грађа садржи: записнике Начелства Округа пиротског о прегледу послова среских канцеларија Лужничког (1894), Власотиначког (1895), Белопаланачког (1895) и Нишавског среза (1895), записник о прегледу и примопредаји окружне благајне (1882), записник о прегледу касе Општине сопотске (1909), записник са збора сељана села Горње Риње Општине крупачке у Срезу белопаланачком (1911); спискове аката Начелства који се односе на парничне предмете (1884); уговоре о закупу кућа за смештај полукарантина суковског моста (1881); преглед државног буџета за 1900. годину; преглед стања канцеларијских послова Среза нишавског, Среза власотиначког, Среза белопаланачког и Среза лужничког за месец јануар 1894; кондуит листе свих полицијских практиканата у Округу пиротском за 1883. годину; списак срезова, општина, села и засеока у Пиротском округу (1901); списак кандидата за председнике општина у срезовима Лужничком и Нишавском (1898); Извод имања манастирског у Срезу височком и непосредни порез на исто (1886); спискове сеоских добара Општине гњиланске (1893); преглед буџета прихода и расхода Општине брлошке за 1903. годину; ручни дневник општинског приреза за 1903. и 1904. годину Суда општине брлошке; службене податке за место Вава (1908); одобрење Вучку Младеновићу из Моклишта да може отворити механу (1911); списак непокретног имања Павла Стојиљковића из Великог Боњинца и протокол државне лицитације о продаји истог (1899); протокол одржане лицитације о издавању под једногодишњи закуп државног имања званог „имање одбеглих турака“ у Белој Паланци 17. марта 1915; протокол Управе државних монопола о хватању Миладина Јовића у кријумчарењу дувана; и друга документа.

Обавештајно средство: сумарни инвентар.