Најјужније плаво
У издању Историјског архива у Пироту из штампе је изашла књига Томислава Г. Панајотовића „Најјужније плаво“, као драгоцено сведочанство наше новије историје. Реч је о другом, допуњеном издању публикације „Коалиција заједно за Пирот – Најјужније плаво“, објављене 2011. године.
Као директан сведок историје, а касније и актер који је исту стварао, Панајотовић пред читаоце доноси есенцију дешавања довољну за њихово разумевање али у тој мери илустровану детаљима да је могуће са површине ондашње свакодневице „заронити“ унутар узрочно-последичне дубине обрађених догађаја. Ако се осврнемо на ауторов опус од неколико
озбиљних публикација, на стотине новинских текстова и на то додамо огромно професионално и животно искуство које је ушло у девету деценију, онда није претерано рећи да је у питању сазрео рукопис који је довољно „одлежао“ да пружи аутору могућност да га ослободи субјективних оцена, идеолошких и других примеса којима остварења тог типа најчешће обилују. Како је реч о рукопису који по својој суштини има мемоарски призвук и сагледавање историјске реалности из првог лица заиста је тешко пронаћи закључке или дескрипције који су необјективни или у тој мери пристрасни да упућују на „нечасне“ намере. Свестан своје политичке, друштвене улоге, а напослетку и одговорности публицисте од реномеа Панајотовић је, како и сам каже, имао намеру да иза себе остави писани траг о свему што се тих година дешавало како би генерације које долазе градиле позитивну културу сећања и адекватан однос према прошлости. За потпуни доживљај рукописа треба имати у виду да га је писао вероватно један од последњих локалних идеалиста у политици, који је бескомпромисно остао привржен начелима демократског и праведног друштва, а после бављења политиком остао „чист“ како пред собом тако и пред средином која „прљање“ не прашта. Кроз рукопис јасно идентификујемо врсног интелектуалца критички настројеног према људима и догађајима о којима пише. С тим у вези читање „Најјужнијег плавог“ неке од ондашњих актера прагматичног формата који су политику водили кроз призму личних интереса, доводи у непријатни контекст истине афирмисане кроз протекле две или три деценије. Како је реч о личностима које су још увек живе, а неке и активне у политици јасно се осећа ауторова задршка и рекло би се „кнедла у грлу“ у намери да ли да пренесе баш све детаље. Као лидер локалног одбора Демократске странке, нешто касније као први демократски изабрани председник Општине Пирот, а на крају и као народни посланик, Панајотовић је прошао кроз све фазе личног и друштвеног политичког сазревања, али и спознаје добрих и лоших страна младе демократије заробљене у закржљалој традицији политичке културе. Из рукописа који је пред нама јасно видимо свест аутора о грешкама, трулим компромисима, сили тренутка, психологији масе, прљавој политичкој борби и другим феноменима које он не избегава већ подвлачи често са поуком. Аутор не бежи ни од личног доживљаја свега што се дешавало пишући о својим дилемама, начину доношења одлука, али и о крајње драматичном искуству преживљеног инфаркта током једног од заседања локалног парламента 2000. године. Тако пренета субјективна искуства посебна су вредност овог рукописа јер дају прилику стручној и широј јавности да уђе у лик политичара и карактер свега што тај позив носи са собом. Са странице на страницу „Најјужнијег плавог“ као да посматрамо локалну политичку позорницу из првог реда, сопственим очима и са врло мало посредовања. То је такође примамљива вредност рукописа јер није „стегнут“ сувопарним историографским жанром већ је написан стилом који дозвољава да се лако чита и разуме, што се каже у једном даху. (Извод из рецензије)
